Владимир Златић | ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Јуче сам се тешко и дуго мирио
са твојим одласком.
Сав сам се
у суморну јесењу кишу претворио,
ламентирајући над спознајом
такве неминовности.

Читав дан, а то су могле бити и године,
сабирао сам своје друмове,
који су, без сумње, и твоји,
или који би то могли бити;
премеравао сваки твој отисак на телу,
пребројавао по небу твоје знакове,

сумануто и очајно,
у урођеном страху
од губитка права на препознавање
и проналажење,
од осуде на вечно тумарање
у осами.

Узалуд,
наравно да је било узалуд:
у твом свету ме има премало,
иако ме понегде има исувише;
и тебе је премало
на мојим друмовима.

Постоји мера једног у другоме,
извесна количина сваког заједничког елемента,
потребна да судар два света
буде препознавање
и могућност рађања нове светлости
у бесконачном пољу безвремене свести.

А тебе у мени има премало
да бисмо се препознали
кад се пронађемо,
иако те понегде има исувише;
премало је и мене
у твојим видокрузима.

Зашто смо се онда сретали,
и зашто тако и толико, изнова?
Опрости, не могу да верујем
у насумичност распростирања
наших трагова
и у наше путање као пуки случај.

И зато стојим данас
испод једног од твојих отисака,
као испод светионика
за друге светове,
да ме пронађу
изгубљеног на пучини.