IIИ зваћеш ме, жено пристигла из песме,
умивена росом озеблога јутра,
донеси ми цветак од хајдучке траве,
јер ће за ме касно бити сутра!
Биће, биће касно, Долапа ми враног,
и бујица жустрих узаврелог Дона,
возова што језде као ред да знају,
и превозе себре уз Васкршња звона!
Белине ми бреза и плодности степа,
свих сунчаних дана, преосталих мало,
ко Пастернак Лару, тебе сам волео,
ко козачког вранца, до ког ми је стало!
И питам те данас, кроз време и сате,
да ли си ме волео, ко Пастернак Лару,
кад су покров везле везиље од смиља,
место венца плетућ јастук за осаму?
Нема коментара:
Постави коментар