Не додируј сатен усана мојих.
Кад душу шармира вешто
свако твоје ласкаво писмо,
а кринку носиш,
ми онда ништа нисмо.
Милина не обузме те
и трептаве уздахе не измами
и жуди, моје ти жуди,
кораком плеса у душу не поведу.
Не крећи.
Остани у својој осами,
јер сјај мојих дозива
одбија се о твоја огледала.
Залуду хтења
кад истих откуцаја нема.
Ако ти дамари не бујају
да се поленасто свију,
узалуд ружичњак мога врта у цвату.
Ако су сунца, зором зарудела, моја без моћи,
иза сна нисам - она.
Моје си битисање, плаво сневање,
ја тек трен у летњи занос уплетен.
Заварао си свесну мене,
али шта ћеш пред спознајом
да обмануо си себе?
Хтели бисмо, али ми ништа нисмо.
Нема коментара:
Постави коментар