Миришу зумбули, јагорчевина, шаш.
И сиво небо, и земљу је дотакла,
Грлећи једнако и рузмарин и лаж.
Тихо поток шуми. Далеко је село.
Излива се и плоди меко шумско тло.
Ја не чујем ход. Видим... детиње чело.
Танко је обучен. Можда му је хладно?
Мале, беле руке. Лак је попут листа!
Али, нека снага сва у њему блиста.
Хода тако усправан, поносан. И свој!
Он се смеши јутру, сунцу, лептирима,
Своје нежне руке пружио би свима.
Боже, зашто мислим – он је рођак мој?
Нема коментара:
Постави коментар