и у мраку седим, с мислима – псима
тело, гладно, рже, а ујести неће
гледам како срце прашта се с крилима.
Како тешко бива пренут се из сна
како мучно смрди застали дах ноћи
у буђење ући мирно грешна душа не зна
она чека своје вече да бих могла поћи
Будим се, ко лађу гоним отвореном мору
целу себе, тешку, с пртљагом од речи.
опеваћу првој бури ову згоду – тешку зору
насмејаћу сваки облак који се испречи.
Светионик ко зна где је, а чамац ми мали
ајкула ја не плашим се нити живе воде
скочила бих, запливала, на крај света, али –
у чамцу се настаниле мени драге роде...
Нема коментара:
Постави коментар