каменом оштрим запалиле свест,
тај огањ гори под срцем мојим
у даху прожимам свет…
Зачарана лепотом, сруших све у трену
покајном муком жртвовах све,
ал’ не могах тебе, никако тебе
да ти сломим крила последњи пут.
И остаде нада, да снева док гања
по пољу мутном у мени сав студ,
не могу никог другог да волим
залуд ми бриге, узалуд труд.
О нека гасну, док севају жари,
по небу муње одасвуд,
кад тол’ко те волим, па нек и патим
јер не умем бити с тобом друг.
Дајем ти ружу, чувај је добро,
нек те понекад на мене сети,
што срце осети, вечно да пламти
кроз славујев небески луг!
Kristininu poetiku posebno respektujem, jer je odraz duše.
ОдговориИзбриши