Искрпимо ли их, смешно изгледају.
Као да су поређане на столњак
који нас више и не занима,
јер није леп са тим речима на њему.
Столњак безвредних речи у које не верујемо.
Супа од речи која нас тера да повраћамо.
И што да се боримо за те речи
када нас само кажњавају?
Тим својим постојањем траже од нас
да све већ постојеће речи надмашимо.
Да створимо нову реч.
Никад пре речену. Никад пре забележену.
Тако порођену од писца, ружну и
истовремено пресвету реч. Нову реч.
Коју опет одбацујемо као непотребну.
И јуримо за неком новом речју.
Новим смислом и покретом на које тера нова реч.
И опет из те такве речи у нову, новију реч.
Па из те нове новцијате у још новију.
И све новији, да будемо свима
с тим речима угоднији.
Док не дођемо до краја.
До дана када ће речи да нас напусте.
Истрошени бићемо од беспоштедне борбе.
Нагрнућемо напоље на ваздух да га удахнемо.
Али ваздух пронаћи нећемо.
И угушићемо се у томе часу.
Када из нас ниједна реч избити неће.
Ни пред ким. Ни због ког.
Јер су речи у нама коначно мртве.
А и ми писци са њима.
Нема коментара:
Постави коментар