у кутак те ставим и некуд бјежим,
паралелно неко биће у мени живи,
струји и машту ми мрви.
Колико сад њих исто овако,
страда кроз поноре
свијести пропада.
Колико нас и колико других
оставља неизбрисив траг
тебе и мене у прозору успомене.
Завијен у биће свијета,
у простору раја и даље
према теби, до сржи,
до боли до краја.
Нема коментара:
Постави коментар