Усталасала ми буром најситније боре,
Па ми се учинило како свила сече,
Сва хтења, прегнућа и надања моја.
Таласи ме носе на немирно море,
На леду се срце крваво ми пече,
А потоци крви у пехар се слили.
Подижем пехар у гнусном скрушењу,
Наздрављам земљи, праху и граниту,
Тамо где су сада у сну моји мили;
И пијем чашу крви, молим се спасењу,
Да у вечном сну само рај су снили,
И да зрно тела њиног, негде је у житу.
Нема коментара:
Постави коментар