ГРОЗД
Ја видим небо. Пламти здесна, слијева.
И видим искре, свјетлије од жара.
Грозд ми у срцу са сунцем дозријева,
и поглед ми се у зрну разгара.
И видим птицу, из једрине пр'ну,
и лети, лети небеским бескрајем,
скупља ведрину, доноси је зрну,
док трс трепери и док љето траје.
И сок из зрна, алхемијом светом,
лијеп дан прометну у капљицу вина.
И прије но што срећа мину свијетом
видјех ту капљу на рујним уснама
оне што грозд јој тај бјеше првина,
и сласној жудњи препустих се намах.
НЕБЕСКИ КОНДИР
Сијевне небом, то је миг анђела.
Испружим руку, у њој празан кондир.
Тада забруји васељена цијела
и ја осећам меког крила додир.
И чујем цурак, кондир ми све тежи,
пјенуша вино с небеских њедара.
У помрчину брига с чела бјежи,
и плам се силан у души разгара.
Кад се у мени жеља устумара
да жарни гутљај руменога вина
жедној усни принесем с каменог олтара,
шапне ми глас с плаветних висина:
То кап је зноја твог прародитеља,
а у њој душа драгог пријатеља.
ЧАША
Подижем чашу, а чаша мене,
тако заједно дуго летимо,
и образи нам се зарумене
кад нам се крадом придружиш, римо.
Сад смо на земљи, сад под облаком,
на два смо мјеста истовремено.
Чиниш ме лаким, чиним те лаком.
Придружи нам се, сањана жено.
Жена и чаша, у чаши вино,
у жени радост, срећа у мени,
па кажем: Хвала теби, судбино,
што ме ваздигну и зарумени!
Још кажем, срећан: Овамо чашу,
Са небеса нам чокоти машу!
Нема коментара:
Постави коментар