Тодор Бјелкић – БАЛАДА О ЈАБЛАНУ

Од снега се разболели дани,

и сунце зубато пало у блато,
и ветри, зимом наоружани,
у село сели
ветрови бели.

И птице се смрзле у лету,
нежна им крила магла овила,
а најсрећнији на овом свету,
оџаци снују
снежну олују.

И тврдо спава шума ћелава,
и мукло сече секира дрвосече,
а када ноћ луда заурлава,
грана грану
милује по длану.

И један јаблан пупољке сања,
у сну му пролеће на уму,
а снег опада са нежног грања;
чујеш ли јеку:
то јаблан секу...