не залази у немире
већ спотиче се на грешкама
стабилности моје дубине
а такве налик њој
не уништава туђа мисао.
Спознајом у покушајима,
да одржим се на врху плутајуће
кобне истине у простору
без времена ћутљивог
остаћу својим таласима вјеран
неочекиван пролазник
улицама града у илузији свитања
гдје само истрајност
никада није била у плану.
Може ме монотонија
чекањем загрлити
ал’ гледам у очи исхода
који чекам од првог са свијетом
и додира и удаха
и знам да у пролазности тонем
и чекам да пробудим непролазно.
Судбину у коверти носи
само ријеч записана
крвавом сузом и жељом
да провалијом скренуће
оно што сама крoји, а биће
само биће то не жели.
Запиши ме, без прилике да бришеш
слова која игром дођу на мјесто
које мислила сам да остаће ми.
Напиши ме, можда заиста јеси ти.
Нема коментара:
Постави коментар