Владимир Златић – * * *

 

 

О, како дани кроз прсте клизе...
 

 Од ноћи кад ме је будућност пронашла
У мутној реци у коју скочих сам.
Бескрајну радост у чаши очаја
Да скупим и сам до дна да испијам.

О, како дани кроз прсте клизе...

Сада ме ваља уз речни муљ струја
На дну где тмина светлост упије.
Издао сам сваки излазак сунца
У годинама када младост зрије.

И сад у мени светлости нема.

А бела јата опет лете на југ.
Своја крила шири неки млади ждрал.
Да могу барем да не мислим на њих
И ишчупам из себе сећање и жал.

О, пусте ноћи... О, јутра нема...