Анђелко Заблаћански – СКИТНИЦА

Нестале речи у теби

Луна се просула у снопу жита

Кога срце да пита, пита

Ко на врху бора гнездо вије

Док светом скитам, писма не читам.

Ко те крије

У горчини распукле диње што гњије

И коме прашњав рећи сем себи

Да могао сам вољен бити, бити

Или само све уснити.

(Пијано праскозорје)