протезати се смјело,
преко шпага прелазити
с ону тамо страну
и опет се враћати,
потврдити грешку;
та није ли свијет цијели
налик једном смијешку...
отиснућу се у хајдуке,
овдје хљеба нема –
сакупићу јатаке
до заврх задњег села..
и коња ћу узјахати,
ах, среће ли моје,
винути се низ ледину,
лијево, десно, у средину...
то ће бити живот диваљ,
таман налик мени;
кад ме виде ашикџије
да сва поцрвеним;
ја на коњу јашем долом,
коса се вијори,
а, са груди камен спао,
па пјевам, све се ори...
бјеж'те људи – шума гори...!
Нема коментара:
Постави коментар