Енеса Махмић | ОСТРВА

Опет бура
Чујем звецкање верига тамо у луци
Опомињу
Нема се гдје побјећи.

И опет свијетле празнине, пусте улице, укочено дрвеће,
Удари олује по глатким површинама.
Ужурбано човјечанство мучаљивих и несретних
Ходи у жамору
Без станке и састанка.

Острва су као старе душе
Усуд им да стоје у средишту
Све виде
Све знају
А не отварају се.
Додирујеш ми руку без ријечи
Остављајући за собом само бат корака
И уморно дахтање.

Утонули у маглу
Гутамо
Неизрециво.