Заголицаш понекад ко влат траве
Ветар...Тад се сетим све оне сласти
Што горчину живота сли у нектар.
И све ми би слатко и у души лако,
Камен што носих бацих међ' стење,
Маслачак пољубих и трње што ме такло
Низ путе понирах, место да се пењем.
Љуби ме, љуби, макар и тако
Равнодушност подај за хтење
Док ломиш ми срце кȏ ногом стакло,
Свака капља крви која из мене крене
Засијаће кȏ кремен звезда, на кратко
Док пече жаром неугасле жеље!
Нема коментара:
Постави коментар