Све бескраје којима се дајем,
Твоја страст, снага и глад ме заслепе
И нема од жеље теби се предајем...
Беше то понор у који се пада
Налик лету слободних птица,
Трнући сва кô од грома да страдам
Раскриљена кô ружа без својих латица...
И начини се све магијом трена
Баш кô да се вечност у часу рађа,
Кô прасак зоре што с радошћу се спрема
Да испрати на пучину безброј лађа...
Од тад у глави бучи пустина
И прсти се грче од спознаје твог бића,
Од оне хладноће потече жестина
Лепша од сваког божанског пића...
Нема коментара:
Постави коментар