док фењере гасе свици покрај пута,
задрхтати плаво љубичасто море,
са сузом скривеном у тами капута.
Можда ће се птице, у лету над кровом,
док им крила секу тонове тишине,
окретати дуго за тим танким зовом.
и гледати Сунце како се успиње.
Можда поветарац, крај зелених липа,
крај високих бреза док пролази крадом,
застане под облаком кроз кишу што сипа,
са погледом мутним, са клонулом надом.
Можда ће се зими, кроз снегове густе,
док у касне сате поспан путник креће
истргнути птица па кроз стазе пусте,
прхнути у небо да свемир облеће.
Можда се док јастук неизгужван стоји,
лаки дашак ветра под јорган завуче
и можда док јесен јасенове боји
зазвоне даљине за срце што не туче.
Нема коментара:
Постави коментар