лутају сами, као без другог једно.
Лица без осмеха, као без душе
дозиваше дане кад беху заједно.
- О реци ми да л' задрхтиш само,
кад пред тобом рекну моје име?
Да л' у срцу твоме језа проструји
ил' са новим јутром заборавиш на ме?
Сећаш ли се, кад снове смо будни сневали!
Она бледа образа, у сузама рече:
- Ax! Као да их није било, несташе ти дани!
Заћуташе истог трена, кад откуца поноћ
у ћутању и сузама, испрати их тиха ноћ.
Нема коментара:
Постави коментар