заменило је речи из главе,
играње у врту црних врагова
престало да делује процесом славе.
Тихим гласом из дубине стиска,
смисао је почео да ломи тело
остављених људи без вриска,
да црпи сасвим врело.
Хладноћа ме грчи и прсте ми крути,
а тонови струје кроз моје вене,
помислим понекад - да ли ћу чути,
кад те очи постану снене?
Кад љубав погледа на прошле дане,
да ти људи још увек нестају,
ко ће заштитити тело вране?
А само црно-беле слике остају...
Нема коментара:
Постави коментар