година колико ми их неко
уписује, хладно, статистички
ко редне бројеве,
ко зарезе у реченицама,
док не стави тачку.
Немам ни упола толико
можда тек трећину, или четвртину
још живим онај летњи дан
на оној ливади, препуној
шареног пољског цвећа
и препуној мириса наде
мириса снова и очекивања.
Онда кад топао ваздух
беше испуњен маштом о долазећим
данима, местима, морима, љубавима...
Још сам у тегет панталонама
исечених ногавица,
још имам повез преко ока
и бабину мараму везану преко главе
мајицу морнарску, ил гусарску
белу, са попречним, плавим пругама
још ми је дрвени мач заденут за канап,
везан око панталона.
Још трагам за изгубљеним световима,
успут стварајући своје
још јурим пољем, са давно изгубљеним
псима, мачкама, зечевима,
са изгубљени пријатељима.
Још слушам утешне речи мајке
кад срце ми сломе,
још су ми смешни очеви бркови
које је носио једног лета,
тамо, на мору
и приче, исте, а увек другачије
које ми причаху деде и бабе.
Још се задиркујем и смејем
за породичном трпезом,
са онима који су отишли, негде,
а ипак, још увек су ту – сви.
Немам ја толико година
и нек мало боље броји тај,
који их уписује хладно,
ко да су само бројеви и зарези,
без речи и без уздаха.
Нема коментара:
Постави коментар