одавно пао на колена,
коме поклањаш боемске
ноћи у задимљеним механама.
Где болесну душу лечиш
од скриваних жаловања,
кајања због празног хода,
за срећом трагања?
Кажи сад, кад путеви прошлости
зарастоше у трњу заборава,
зашто црним вином још увек наздрављаш са боемима
дан једног венчања и дан двоје губитника.
Признај мени, да разбијаш чаше кад зајецају ћемане
да ти сузе умивају очи замагљене.
Кажи сад, кад нам се ни речи
не познају више, да не живиш
од кад душа крај душе не дише.
Кажу да у касне сате,
тетурајући под теретом бола
и пијанства механе, на нашој
клупи, дочекујеш нове
боемске дане.
Нема коментара:
Постави коментар