с вијеком заборављеним
да нестане док пати.
Чекао да шумом заустиш
да сам све, без воље тајиш
Измученом истрају
безглаво објасни
да вријеме у трзајима лети
и гута тишину посрнуле наде
да још једном постојаће
у минулом тренутку
кад на врата неповрат позвони
Уздићи ћеш у несвјесно
што види се као једно,
а нити је истина
нит’ је у лажи снило
Дозивање ништавила
на путу раздвоја од туге
уз последњи крик
што одумире и воли.
као да јуче никад
није било свето
Нема коментара:
Постави коментар