Јер са њом дође мене дио,
Исписао си бајку као што неки пишу,
Испунивши оно што чекам живот цио.
Од ње чудне мисли прострујаше умом,
Чежња и бол побудише страх,
И појави се трачак среће у човјеку тмурном
Што је одавно доживио крах.
Чежњу обасја улична свјетлост,
Кишом натопљен бијаше циљ,
Прођоше године као вјечност,
Али коначно заједно стојимо ми.
Чезнем да ти кажем све,
Док свјетлост око нас обасјава круг,
Чезнем да те поведем у сне,
Тамо гдје спајају се сјевер и југ.
Немоћно стојим пред твојим зидом,
Помијешани у мени чежња и страх.
Шта ако се повучеш пред главом тмурном
И ако од нас остане прах?
Напољу олуја,
А унутра сунце, прољеће и слад,
Много без тебе година прохуја,
А то само појачава глад.
У том са куле угледах небо,
Поглед ми сеже у далеке краје,
Овај човјек предуго је чек'о
И сада жели да то вјечно траје.
Чудне мисли прострујаше умом,
Срећа и љубав поразише страх,
Запали се пламен среће у човјеку лудом,
Што је успјешно преживио крах.
Нема коментара:
Постави коментар