Милана Јовић | * * *

Куц - куц!
Још стојим на вратима.
Све вас је страх да окренете кључ,
и није битно, стајаћу још сатима.

Куц - куц!
Опет сте могли чути тај звук.
Вас је страх да окренете кључ,
а куцам већ други пут.

Куц - куц!
И чујем, терате ме с врата.
Страх вас је да окренете кључ,
а стајаћу ту, из ината.

И да пробамо још једном. . .
Куц - куц!
И не треба ми кључ.
Отварам врата, а унутра мук.

„Ви то нисте чули куцање на врата?“
И још увек ћуте. . .
„Не убијам никог, тражим свога брата.“
И још увек ћуте. . .

Тек, након минута, зачује се глас:
„Твој брат већ дуго није код нас.“
Оћутим и кренем, па се назад вратим:
„Зашто ми нисте отворили врата?“

И опет сви ћуте. . .
И кренем напоље, покушавам да схватим. . .
И зачујем глас и одговор глупав:
„Мислили смо да си мртав.“. . .

И пробаћемо поново. . .
Куц - куц!
Још стојим на вратима
а вас је страх да окренете кључ.
И није битно.
Стајаћу још сатима.