свакоме је једна глава посвећена
иза сваког белог црна рака стоји
и стрпљиво чека да ти буде жена
не хлеба, србине, но душмане тражи
може празан трбух ал' како без главе,
отаџбини певај стојећи на стражи
покојнике зови док се не појаве.
није дрина међа но неретва хладна
а ниједна река није главе вредна
камена су поља твога меса гладна
камена су поља твоје крви жедна.
не мене, србине, самог себе љуби,
својој деци вечно посвећено крило.
певај, од твог гласа да задрхте зуби
јер да тебе није, мене не би било.
пусти лелек ветра, то тишина пева,
не бој се кад курјак шета по планини,
пуцај ако крене на просута црева
пријатеља драгих, по херцеговини.
не мртве, србине, но девојке броји,
које ће да буду мајке нашој деци,
да узалуд нису заспали хероји
када су им тела пољубили меци.
не богу, србине, но се себи моли,
да мржња са првим праскозорјем мине,
и да никад више исто не заболи
камење из груди твоје очевине.
Нема коментара:
Постави коментар