И би црно,
и би црвено,
само ожиљци и красте.
Обавио си Исидорин шал,
запетљан у точак живота.
Остаје у мени само жал,
понека песма и срамота.
Црвени прамен,
умршена слика...
Ми смо Сизиф и камен.
Последњи осмех и задња прилика.
У ствари смо глумци...
Није наша грешка,
што је лоша режија,
док се ђаво смешка.
На силу приводим те крају,
јер ти си почетна тачка греха.
Најгоре су љубави које кратко трају,
са пуно суза и премало смеха.
▸Исидора Божић (2001) ученица гимназије у Сремској Митровици.
(18. мај 2018)
Нема коментара:
Постави коментар