што је обасјала мој повратак кући
био си попут црвених буктиња
распоређених дуж пута,
да се не бих саплела ни о сенку своју
знао си туда морам проћи.
Био си моја ватра и небо и сунце,
мој видик у пролеће, странпутица
тамна, стиховима упрегнута,
стегнуто срце кида се на хладноћи
док умиру и последње птице
што певају промуклим гласом ноћи.
Био си некад, али сад си само моја туга
што гони ме попут страсти, бездушне
пепелом гашене, испод које куљају пламчци
љубави тако снажне, попут лавине снега
био си све, чекам само још да спадну ланци
да продишем кô некад, кô некад!
Нема коментара:
Постави коментар