моћна стихија човекова хода.
Заварани лавиринтима животним
муком трпимо зрење.
Сазвежђа се групишу,
састају и растају.
Све олује и сва сазнања
вихори разносе
кô маслачкове звезде
на северне стране света.
У мокрим плочницима
препознајемо слике
јучерашњег дана.
И сутра, на истом путу,
сачекаће ме моје посустале мисли.
И туга ће ми склопити прсте
око срца,
јер радост је трен,
а туга вечна.
Кораком разбијам мрак,
призивам поветарце развигорце
да измаме осмех.
И све што срцем дише
уснама шапуће тихо.
Изродиће се лептири
на оцвалој пољани.
Рузмарин и босиљак
у јутарње свитање
омамиће ми чула.
Тада ћу знати да имам реч,
и имам дан,
и имам још један дан.
Бићу краљица једног света,
а трагове моје испраће воде.
Имаћу једну звезду падалицу,
незнанку,
туђинку.
Хладним ће сјајем,
стидљивим трептајем
осветлити
моје стазе
и
моје богазе.
Нема коментара:
Постави коментар