затворен у свом свијету тишине,на обали свога мирног покајања
свлачиш са себе све тешке окове
и улазиш у своја надахнута сања.
то трени су непојмљивог уласка у биће
несмиљене жудње и чежње пустог зова
што зове и зазива оног кога нема
на твојему небу,у вријеме твога плова.
још једном ћеш се сјетити да сам си кô курјак,
да твоја те стрепња осамљењу вуче,
да залуду бијаху твоја надахнућа
због јуче,због сутра која стидно муче.
Нема коментара:
Постави коментар