храним се мрвама
које иза себе оставиш
и испуцале усне натапам
задњим капима
из којих искре сећања.
Кад те нема,
хладним прстима
исцртавам срца по прозорима
замагљених уздасима,
а своје грејем лудим надањима
у твој повратак.
Обучем на себе твој мирис,
обавијем око врата оне додире
сачуване за време кад те нема.
У косу уплетем сваку лепу реч
којом си ми частио душу.
Обујем најтеже ципеле
болом опшивене
и шетам оном стазом
што се зове Чекање.
Кад те нема...
Магијом створим да те има,
како бих с осмехом пошла
међу људе из чијих очију гађају
чистотом затроване стреле.
Нема коментара:
Постави коментар