Имао је обичај да каже мој стари,
Када није био задовољан урађеним
И када по реду баш нису ишле ствари.
Почешао би се брзо иза десног уха
И трипут се песницом по кољену, јако,
Смркнуто би гледао пред себе, ћутке
И увијек и сада, ја видим га - тако!
Али, већ сутра, пред ситом дјецом,
Уморан није крио расположење,
А ми смо знали – да наш ће Стари
И кад је најтеже – наћи рјешење.
Нас пет око Софре – у кругу,
Кô вуци с прољећа – глад жива,
А мајка и отац док нуткају нас –
Да већ су јели – лаж их открива.
Одвајали су и кад се није могло,
И кад се није имало од чега,
Ал’ нас учише на примјеру свом:
Помоћ невољнику, преча је од свега.
Ваше је да учите, учите и одрастате,
Њихове ријечи и сад као да звоне,
Да би нас на тај пут извели –
Нису жалили ни знојне сузе да роне.
Заборависмо глад, јад и немање,
Научени, хљеб свој ми стичемо,
Пред оца свог – своју дјецу –
Већ васпитану и ситу изводимо!
Поносан јесам и горд притом,
Знам коме захвалити треба,
Да знањем и чистим срцем –
Поштен и радом стигох до хљеба.
За родитеље наше, мало је рећи
Да су жртва нашег одрастања,
Мада је лако препознати на себи
Ту љубав и радост одрицања!
Њих више нема, а и мени је близу,
Учиних што могох за чељад своју,
Па сад полако сводим рачуне:
А и нису ми баш - све козе на броју!
Нема коментара:
Постави коментар