Ивањдан врели је – сневало ли ме момче одважно?
Мила ме вода стострука кроз невен – биље, босиље,
искриле ватре врцаве, просуле мирис – ружице
под месечином млечном на набрекле дојке глачане.
Тамјаника бела узрела - праскава зрна пуна
међ' уснама, босонога вриска девојачка јечи
срцем кад младог вина заиска – жуд оком заблиста.
Покуцај, о веселниче, кроз венчић да те просевнем.
Прекорачи праг душом рад уз свирку, осмех просидбен.
Нема коментара:
Постави коментар