Ђе се роди ђе закмечаљутац камен и муљика,
шиба бура с Велебита
сузи око од љутика.
Коси, граби, прти, пласти,
сеци, вежи, копај, прећи
крув крвави од жуљева,
коме комад следи већи.
Испилило мало врапче
леђа голих жутокљунац,
гладан жедан и промрзнут
не зна ђе је горњи умац.
Тврдог крува и сланине
шлапе жицом ушиване,
по подима за кравама
раном зором, душе снене.
Грануло је над Свилајом
у зобници сва наука,
Питагора, Горски вијенац,
графит шиљи вредна рука.
Обад улад па у галоп
до ужине већ припека,
оркеструју цврчци песму,
кући бакин прекор чека.
Покушô сам из све снаге,
пуче шлапа, боде драча
кроз крш босих ногу трком –
жутокљунцу горког плача.
Ovo moze da razumije samo onaj tko je rodjen i odgojen u ljutom Dalmatinskom krsu!Hvala ti Momire za lijepo opisano nase djetinjstvo, bilo je tesko ali je iznjedrilo dosta dobrih ljudi od kojih si jedan i ti! Neka ti Sv. Petka podari zdravlja, bistar um i mirnu ruku da bi nam sto vise i sto duze uljepsavao dane u tudjini sa svojim pjesmama!
ОдговориИзбриши