у дну мога бића Васиона ми те је посадила.
Трагове твоје откривала сам на своме путу.
Градећи визију тебе, саму сам себе изградила.
Далеко, сузе и језа кроз простор ме носе,
кроз пролаз у огледалу у паралелни свет,
где пламен моје душе уздаси твоји просе
и шетње наше нису ход, већ одувек сањан лет.
Подрхтавам, уловљена у корак времена,
спремна да се борим до смртнога буђења!
Ја твоја сам заувек, од пете до темена.
Своја, а твоја и ником другом суђена.
Пратећи Звезду, идем стазама светлости,
с тобом у срцу путем судбине своје.
До последњег даха, до последње крепкости
у делима својим скриваћу трагове твоје.
Предсказње је твојим смислом покривено,
кад осетиш да су ти срце и душа препуни свега
нејасно пророчанство у њему је скривено.
Није битно оно, већ твоја реакција на њега.
Сети се шта Син, који за нас жртвован беше, рече:
“Нисам дошао да разрешим, него да испуним.”
Ни ти се не можеш отети реци судбине, она тече...
Зато дозволи да део који ти недостаје попуним.
Нема коментара:
Постави коментар