Годинама. Као богови утишани гледамо
Горе звезде бремените док се светлост
Стропоштава у море без звука који би
Могао да залебди над камењем жала.
Светли једно око на небу, друго не
Познајем, несанице нас муче док старимо
Мислећи на смрт и пут. Још смо привидно срећни
Мислимо на звезде и остављамо прозор
Отворен да бисмо гледали горе.
Ми често и не слутимо у тој тишини слап
Месечине, као љупкост жене кад се укаже
С меким цртама тела, кажем, ми и не
Слутимо слап светлости који нас
Злослутно заноси и уништава.
Нема коментара:
Постави коментар