по мисли нежној
у други сумрак стигох у твоје гнездо.
Као грешна птица која лет увек сања
са пером стида
тек на крају једног крила,
поново се буди наде жила.
Десило се снажно, у сну,
у ходницима и одајама
у које си уткао свој дах,
своју љубав и свој страх,
корачах устрептало у први мах.
Опет видех прозоре
украшене звездама косе
и никада заборављене приче
загрлише дах мисли босе.
Светлом, увек ти се у ноћ вратим
тражим, прошлог живота знак
и све је ту –
књиге, поглед на реку и мост
дрхтај и младе жудње кост...
Чекам на висинама речи твојих
и као да је пут први –
верујем у свет бољи.
Пролазе лица,
присећам се на зидовима цртежа и скица
и чини се, да ћеш заиста доћи.
Као грешна птица, увек ти се у ноћ вратим,
у сну деси се буђења сила,
али час прође и твој глас однесе дана свила.
Празног папира
јер заплети бољи
осуђени су на свет нови
и не знам којим небом,
плажом ил’ реком у сребрној кори
пловиш заувек драг
тражећи Свети град.
И тек пред зору,
гротескне статуе се буде
уз грохот почињу да суде
и са свих страна рата
купљене сведоке нуде.
Као да истине и лажи сада ишта значе,
вичу људи упрљаних руку
све јаче и јаче
уверени да маске никада неће морати да свлаче.
Покушавају да преваре погледи са висине
поносни на незнање лажне доктрине,
али у сну – свет без њих
у бескрај се вине
и упловимо тада у истину тишине.
У сну, на облаку далеком
и Античка Грчка живи
Пенелопином лику и небеској арији се диви;
у сумрак други ту нађох ти бит
и само тада – све повеже смисла нит.
Нема коментара:
Постави коментар