Лена Стефановић | МОЖДА ПОРУКА ОСТАЋЕ ДА ЖИВИ

По позорници гласови путују.
Као везе,
као живот
што смисао тражи.

Играм
носећи у прстима и кожи
наду
да ћемо пронаћи
једни друге,
и човека што разуме –
и кловна и хероја
и изумитеља и луду
и просветитеља и покајника.

Чинови се смењују
ипак некад,
нестане реплике на бини,
и ти, и партер, и балкон,
и читав свет –
заћути.
И ја, немо застанем.
Пред  улогама
што у сценарију времена
живот проналазе. 

Велики учитељ
рекао је једном:
Младости лепа,
чину сваком крај дође.
Подели радост,
реч  што храбри,
саосећање
и разума племенитог песму.
Лакше ћеш
када час дође
над завесом што се спушта
узлетети.

Улогу ће памтити,
утисак њихов одредиће колико дуго,
али док памте...
Нека игра живота твоја
у животима њиховим настави
добро да игра.
Без предрасуда и страха
изнеси веру своју
кроз чинове све што прилику ти дају.
Чувај непоколебљивост
твог дивног духа
заљубљеног
у бескрај и људе.

Аплауз нека остане да живи.
За нове,
за боље од нас.
За сцену што мотри и чује,
што покушава да учи нас пале.
И истрајава.

Изгледа да у паузи
и себи и теби
младости нова драга,
што мене ћеш испратити,
хтео сам да кажем:
Радуј се на позорници,
можда порука остаће да живи.
Можда с питањима
што нови дан их носи
сусрет биће лакши.

Док још под  утиском
прожетих живота будеш
сети се да смо плакали
и смејали смо се,
чекали, викали и оклевали,
грешили смо и када смо знали да грешимо,
учили реч и душу
од  лажних идеала да сачувамо.

Знај да порука за тебе увек је била,
за тебе који си бирао да чујеш и мислиш.
Хвала ти
што био си ту,
да улоге и животе делимо.

На корак до нове сцене
играо сам и играћу
обузет љубављу истом,
и тужног кловна
и луду и хероја,
и све уистину бићу...
Сви они
ја већ јесам.
И када се светла угасе.
И када партер и балкон
својим кућама пођу.
Сви они у мени и ја у њима
осамљени на даскама мудрим,
у звездани део сценографије
се загледамо,
и сви они –
сањају исто.

У наклону
након чина што тајну одгонетне,
они заједно тугују и славе.
Грешник, покајник, мудрац,
заљубљени витез, кловн
од суза размазане шминке,
уметник што слика и песме пише...
Реплику своју као молитву понављају
и питају се, пре него што завеса падне,
хоће ли прихватити их свет.