кад свако писмо сузама мијеш
плачи рођени олакшај себи
излиј сву тугу немој да кријеш
Није ни мени рођени лако
кô да сам у туђу земљу залутала
све нове куће и други људи
дође ми као да сам с Марса пала
Али се не дам обујем опанке
обиђем оно што ми је свето
сва брда долове пашњаке некад
обећам при поласку опет ме ето
Рођени мој нема кантара
који би извагô гдје је то боље
кад живот кроји капу за тебе
па те постави негдје без воље
Застанем тако пред старим прагом
и чекам мајку кô да је жива
носи јабуке у црном вертуну
кад ћера марву однекуд с њива
Рођени мој наум ми паде
када бих нешто згријешила матери
по голој гузи она би прашила
са својом тканицом – "ето ти ћери"
Сви сте се смијали мојој срамоти
и није ме тканица толико бољела
само питање у мени дјетету
да ли ме тада мајка вољела
***
Понегдје старица из стреје провирислабашном руком сунце заклања
"Помоз' Бог – велим – "како си бако''
"Дао Бог, ћери" – смјерно се клања
На нашем сокаку зарасла трава
сакрила сваки голи камичак
посвуда кукур'јек и дивља лоза
около плотова досадни чичак
На липи старој дјетлић дрводјеља
бруси и врти кљуном кô длијетом
у своме послу некуд одлутао
и брига њега за мојим свијетом
А звона звоне негје далеко
то звоне звона у мојој души
и нема више рекла-казала
последања даска снова се руши
Ово ти пишем са лица мјеста
у друштву наших брда и долова
све ми се чини да чујем ехо
приче и пјесме наших дједова
И ако те некад путеви нанесу
па ти хладноћа у лице суне
сјети се сјети рођени мој
родне куће и у њој вуруне
Ево суза ми кô грашак кану
и уздах дубок као орање
нешто ми опет пред очи излети
као да видим копаче и копање
Кораци тешки као олово
одлазим и ево сада ти пишем
једино тако опстајем и живим
како бих ипак могла да дишем
21. септембар 2013.
Нема коментара:
Постави коментар