оловом у твом даху парим плућа
док све у утроби слути напсрнућа
бојиш се и гордиш у мом сну
на јави зубе истичеш и закиваш дубоко
нешто јаче од тупог удара прста у око
Слеп човек убија жене иглом испод леве дојке
Слухом опипава пулс
И истим осетом испраћа њихов дух
Трагам и губим се у увалама трица
Фрагментима чула
И корозији већ чувених прича
Над висина што стражаре над низином осетих усек.
Тмуран пролаз ка нутрини бића
У еху те имам али ниси ту
У гласу што при удару од стење врати се ваздуху, никад тлу
Почињем у крају док ме тражиш на дну
Премало бивамо ту
Нема коментара:
Постави коментар