У ткиво уткала се крвава јара Умирућег сунца изнад хоризонта.
Око у око, глед у глед у недоглед.
У вриску душа маглише се небеса,
Кроз решето у немоћи пропадасмо.
Самоћа гризе кô псето побеснело,
Ране од очњака зјапе у згрушаној
Крви времена што нас је уједало.
У бегу видимо спас кроз шипражје
Дерући кожу на глогово трње.
Посустале стопе одмориште ишту,
Под храстовим лишћем отисак им оста.
За спас успомена, ветри да не бришу
Поверисмо тајну божјем светилишту
И кренусмо на две стране с истог моста.
Нема коментара:
Постави коментар