рођен из мраза
разгоропађено хучи смучарска стаза
као да на висини чека за мисли смеле казна.
Бруји на врху земља као реч сива
да подножје даљим бива,
олуја неумољива стиже
и без борбе, све се ка почетку успона клиже.
Капије за пролаз уске
под снажним ветром се криве
на дну свемира заталасане дубине
без знака ка циљу иза ког сигурност и заклони живе.
Планина је своја, као што је и олуја своја
онако како ни један човек на свету
свој бити неће
док иње игле четинара одлучно среће.
Тек мало од врха одмакох док ветар уз успон шиба,
а ко икада у олуји сам био није
и ко икада у олуји до краја што пре не желеше да стигне
али мећава глува само свој глас разуме,
када чух вука вапај у срцу шуме.
Како ће сметови знати
је ли вук стар или млад
кога дозива или можда моли
због чега се у далекој, мрачној шуми од света клони?
Снег све је дубљи и стаза тежом бива
док слабо видљиве заставе пратим
као да оне сигурност за бег значе,
а ћутим да због бега по планини путеве кратим
и бришем ледене капи што на трепевице се каче.
Ноћ се у зиму рано јавља,
у дну као свици прва светла се пале
питоме животиње на мраз се жале
али вук пева
и зна ли ветар шта то у потаји вук снева?
Смет скије кочи
као да све на висини пита
шта једва проходна стаза значи,
која слика у навејаној белини скита
и зашто се креће у од свог бега бег?
Да ли вук са мразом или са небом збори
док само у срцу топла ватра гори,
да ли глас тај облак разуме
да ли вука храбри или га оштрином трује?
До подножја ћу стићи у први мркли сат
само ће изгубљени шал на ивици шуме дочекати вучји бат
и можда путевима чудним до његове јазбине одлети као душе брат,
можда чује да није једини који бежи
и није сам док на ледени суд режи.
Снег трагове однесе лако
и чиниће се да у скровиште пред мећавом склонио се свако,
али само промрзли у зимски час
када пролеће стигне, храбрији цениће спас.
Нема коментара:
Постави коментар