о изгубљеном
у јутрима која се јесу родила
не говоримо о одговорности
за проузроковану бол
о прошлим надама
уснулим на пољима ђурђевка
о издаји себе
и свега што љубав је била
и не говоримо о свету
који је на никада угледан лик
сав почео да личи.
Улице ћуте
на различитим смо странама
иако на тренутке
те стране исто изгледају
све смо даљи.
Тражим те
исто колико од тебе бежим.
Ми не говоримо.
На зумбул мирише вече
звона су мирна
свици на Петроварадински сат слећу,
глас је у вечност потонуо.
Можда бескрај је чуо
осећаје заробљене у грлу
прогутане молитве јутру
уз росу спас да поспе.
Ми не говоримо.
Оно што заједничко је могло бити
низ реку изгубило је боје,
речи само би круниле обале
које једва сачувале су мост.
Чува ли обала мудрост
зна ли помиреност
да било је
како је једино могло бити
како то увек и бива...
И зна ли колико је мостова
од разумевања до прихватања?
Ми не говоримо.
Пронашли смо стварања моћ
у испреплетаним гравитацијама Универзума
крај добре звезде
и Месеца који море дозива,
ипак у тишини расте нада
да негде у необухватној даљини
живи све чега овде нема.
Не говори Универзум.
Не говоримо ми.
Можда у вољи је тајна.
Можда једном захвалимо
што били смо крај тврђаве
да добијемо и изгубимо
да постанемо и нестанемо
што успели смо у болу
обале да сачувамо.
Камен се до воде котрља.
Ми не говоримо.
Можда некада упитам
колико смо умели да слушамо
ход по дому ком не знамо границе,
због чега дуго не увиђамо разлог
и где искрила је вера наша,
у нас и дате дане?
Можда сутра...
Вечерас, живот и постојање сво
у једном су мосту
и обалама које у тишини
везе над пролазношћу уздижу.
Не говоре породице којих више нема.
Не говоримо ми.
Нема коментара:
Постави коментар