док је Сунце на одмору,
да населим те мале нежности
по твојој кожи.
Хајде, да те смело нажврљам
у својој глави,
по ултразвуку срца,
јер, не могу постојати
ако ме не изговориш.
Хајде, да смо бесконачни...
Па шта ако те рука моја
никад такла није,
а усне ти само слутила
у тишини светој.
Сетим те се
па се насмешим,
јер,
ти ме тако дивно не знаш,
иако ми сваки дан, почиње
твојим јутрима.
Дугујеш ми ненаписано
и признање неизречено.
Нема коментара:
Постави коментар