Јер те речи су као струја
Кад покушам да их додирнем;
Папир окрене главу
И просто неће са мном о томе.
Има речи, има...
Које ме потапшу по рамену,
Које би и пристале
Да их уткам у своје мисли
И преосмишљавам њихове минијатуре.
Али и ја понекад окренем главу.
Моја љубав друкчије воли
И друкчије се чита.
Ја волим мислећи на плаве ветрењаче,
А ето, ипак не умем написати ништа љубавно.
Ја љубим бојажљиво, јер пољубац је нестајање,
И како објаснити несталом
Да више не постоји?
Како насликати ту нигдину
Кад нисам чак ни сликар?
Да бар могу написати нешто љубавно...
Али, откуд мени права на узвик?
Ја сам само упослени доколичар
Који шета около и засмејава људе.
Зато ми се речи свете својим одласком.
А ја, као и свака кукавица,
Увек могу да оптужим њих и папир
Што, збиља, не умем написати ништа љубавно.
Нема коментара:
Постави коментар