Љубавних јада што из речи вире.
Угасле давно прометејске ватре,
Хладноћа прети душе да сатре.
Прошло је време Костића, Диса,
Јакшића, Шантића, Његоша, Змаја...
Ово је време странаца, Уликса,
Време Рјепнина и време очаја.
Ово је време без Павловића, Попе,
Без Миљковића и без Прометеја,
Време где апсурдном умове кропе,
Стидећи се идеала и идеја.
Прошло је време истинског певања,
Стихова умилних, болних сневања.
Замреше гласи истинских струна,
На глави немих сада је круна.
Нема коментара:
Постави коментар