Сенка Војиновић | МОЖДА

Кад утихну речи,
заћуте све мелодије,
спадну шарене слике са зидова
и остане бела празнина;
кад се избрише с лица
смешак с којим се пловило улицама,
слова затаје
а писма почну да жуте;
кад исцури у неповрат време игре,
ишчекивања,
наде,
и сваки обасјани тренутак
превуче се копреном сенке,
може ли се наставити песма?
Шта преостаје од ње
у тишини,
у белини,
у згаснулом сјају?
Има ли песме без наде?
Живе ли снови у пепелу?
Ако пева Нирвана,
можда ће певати и једна уморна птица,
али не усред цветала дрена,
већ леденом цвећу на прозорима,
иако их ниједно пролеће ни лето
више неће откравити.