и његово трајање,
помислих да могу до тебе у свитање
као зрак сунца кроз песму
што јури.
Кад сунце избистри пецаљку своју
кроз прозор јутарњег плама
и усели се у зенице наших
окатих враголана
што кликћу под стрехом
од уранка,
Тада се може видети твоја жудња
уздрхтала, бљештава, у оку пламса.
Твоја узбуђења дрхте уздасима,
светлост је изгубљена
јер мора да слети до обзорја
које се оглашава,
никад се не оглушује
кроз твоје сазвучје.
Сећања на тебе
никада се
нећу спасти.
Мораш бити дамар сјајне месечине
и дах који ће да опомене
усред тишине,
и дршћући долетиш
из даљине,
да те видим једру и бујну,
младу као талас
са липе цветне
и њене звонкошћу
опијене гране.
Али, немој да у облаку нестанеш
и побегнеш иза брега
и однесеш врело узаврелог
ковитлаца срца.
Зашто да кријем,
увек се појавиш као златни врч
вином напуњен.
Треба издржати јутра живота
јер ће старење стићи
и у мени изазвати суноврат
пепела изгорелог,
ветрови ће да се сукобе
с реком и да исуше
љубави море.
Нема коментара:
Постави коментар