као нектар на облаку са којег
се у понор гледа.
Поједу се памет и светлост
што из срца ничу.
Суза, на дно чаше
капне.
Питања, питања
на која одговоре
само песма зна.
Песма која не лаже.
Данас, црно пишем
још црње се читам.
Цедим песму
од живота у мору
промашених тема.
Из утробе нара,
разлише се слова
кљуцкајући речи ненаписане.
У усхићењу се не може мислити,
у бујици се не може пливати.
Нема коментара:
Постави коментар